Predrag Dragić Kijuk -1945—2012-

Predrag R. Dragić Kijuk, (Kragujevac, 1945) humanista, književnik i likovni kritičar, esejista, antologičar, leksikograf, medievalista, istoričar, personalista, dostojevista i pravoslavni mislilac.

Srednju školu i studije na Filološkom, Pravnom i Filozofskom fakultetu pohađao u Beogradu a stručna ispitivanja i usavršavanja imao u Italiji, Grčkoj, Rusiji, Francuskoj i Norveškoj. Povremeno se bavio prevođenjem i pisanjem dramskih tekstova (njegova radio-drama Neimar svetlosti, koju je i režirao, doživela je brojna izdanja, posle praizvedbe oktobra 1993). Bio je upravnik najveće Biblioteke inostrane periodike na Balkanu. Kao istaknuti kulturni radnik član je Udruženja književnika Srbije, po pozivu.

Jedan je od osnivača Fonda istine (Beograd), Svetskog sabora Srba (Hajdelberg), Crkveno-narodnog sabora (Prizren), Centra za hrišćanske studije (Beograd), udruženja intelektualaca Srpska nacionalna svest (Niš) i izdavačke kuće Euro Epistel (Ašafenbrug). Član je Srpskog nacionalnog odbora svesrpskog kongresa (Čikago), Uprave Udruženja književnika Srbije, Upravnog odbora Srpske književne zadruge, bio je operativni urednik časopisa Serbian Literary Magazine (1993—2001) i glavni je i odgovorni urednik Književnih novina (od 2001). Bio je član Saveta Univerziteta Republike Srpske Krajine i jedan od pokretača nove serije časopisa Hrišćanska misao (1993). Inicijator je i jedan od autora deklaracije na pet jezika (Slovo o srpskom jeziku, 1998) kao i pokretač i urednik biblioteka Srpska dijaspora i Srpska porodična biblioteka.

Objavio je petnaest knjiga studija i eseja od kojih pet na stranim jezicima. Posebno se bavio starom srpskom književnošću (samo na engleskom štampao je, 1987, provokativnu i obimnu studiju Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry 1200—1700 / Srednjovekovno i renesansno srpsko pesništvo), modernom svetskom poezijom, delom Dostojevskog, istorijom evropske civilizacije, protoistorijom Srba i Slovena, fenomenom seoba, aberacijama savremene politike i uticajem papske crkve na sudbinu srpskog naroda.

Njegova knjiga Kušač i iskupitelj prva u srpsku esejistiku uvodi teistički metod kao ravnopravan drugima u tumačenju književnog dela, dok knjiga Izlazak u igru (~1990) predstavlja kultni doprinos evropskom personalizmu. Zbornikom CATENA MUNDI (1992), u dva voluminozna toma, sačinio prema oceni recenzenata i prikazivača "duhovnu enciklopediju srpskog naroda" — a zbornikom Malo zaveštanje (1999), objavljenom na engleskom jeziku pod naslovom The Little Legacy, izvršio preispitivanje hilandarske baštine ravnomerno ključu pravoslavne filozofije života. Zbirku eseja Bestiarium humanum, politički dnevnik, objavio je 2002. godine, a Atlantokratija kao ideal Jezuita, 2005. godine.

Ser Džon Tavener, najpopularniji britanski kompozitor sa reputacijom "klasičnog umetnika", autor je 15-minutnog dela Epistle of Love (Poslanica ljubavi) nastalog po stihovima srpske srednjovekovne poezije, preuzetim iz knjige P. R. Dragića Kijuka Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry (svetska premijera izvedena u Londonu 22. marta 2001, St. John Smith Square). Tavenerova kompozicija Poslanica ljubavi (koju je posvetio srpskim mučenicima) izvedena je u Beogradu u okviru solističkog koncerta Patriše Rozario, "soprana milenijuma", 4. novembra 2002. godine. Za monumentalno delo The Veil of the Temple (Zastor Hrama), u izvođenju četiri hora, nekoliko orkestara i solista a u trajanju od sedam časova — Džon Tavener je, takođe, koristio knjigu P. R. Dragića Kijuka Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry (jun 2003).

Učvršćivanjem na vlasti neokomunističkog režima a zbog bavljenja "srpskim pitanjem" i delovanja Fonda istine — izbačen sa posla 1993, posle učešća na okruglim stolovima Univerziteta u Italiji. Predrag R. Dragić Kijuk nikada nije bio član niti jedne partije, ne pripada nijednoj filozofskoj ili književnoj školi, kao što nije član niti jedne kvazimistične ili ezoterijske organizacije. Wikipedia

BELEŠKA O BESEDNIKU

Predrag R. Dragić Kijuk, humanista, književnik, prevodilac, esejista, antologičar, likovni kritičar, dramski pisac, leksikograf, medievalista, istoričar, personalista i dostojevista — spada među ugledne srpske erudite. Bio je urednik prestižnih glasila Udruženja književnika Srbije (operativni urednik časopisa "Srpski književni magazin" i glavni i odgovorni urednik lista "Književne novine").

Jedan je od pokretača nove serije časopisa "Hrišćanska misao", inicijator i jedan od autora deklaracije na pet jezika ("Slovo o srpskom jeziku") kao i pokretač biblioteke "Srpska dijaspora" i glavni urednik izdavačkog poduhvata "Srpska porodična biblioteka". Idejni je tvorac tri stožerna leksikografska projekta za DBR Internacional Publishing (Pravoslavne, Srpske i Slovenske enciklopedije).

Autor je brojnih knjiga studija i eseja od kojih šest na stranim jezicima — ali i jedan od malobrojnih besednika u našoj intelektualnoj sredini. "Ogledi iz omilitike" treća su Kijukova knjiga retorskog izbora.

Posebno se bavio starom srpskom književnošću (samo na engleskom štampao je, 1987, provokativnu i obimnu studiju "Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry Roepu 1200—1700"). Teme njegovog interesovanja raznovrsne su i originalne, jer su u toj intelektualnoj radoznalosti našli mesto: moderna svetska poezija, primenjena teorija igre, filozofija brojeva, hrišćanska estetika, delo Dostojevskog, Gogolja i Andrejeva, istorija evropske civilizacije, evropski ezoterijski pisci, protoistorija Srba i Slovena, savremena srpska književnost, fenomen seoba i hrišćansko-pravoslavni misticizam. Takođe, posvetio je pažnju aberaciji savremene politike i uticaju papske crkve na sudbinu srpskog naroda, pa su kao doprinos najnovijoj kolektivnoj biografiji nastale njegove knjige: "Bestiarium humanum", 2002; "Aglantokratija kao jezuitski ideal", 2006, "Europe versus Europe", 2006.

Njegova knjiga "Kušač i iskupitelj" (1990) prva u srpsku esejistiku uvodi teistički metod kao ravnopravan drugima u tumačenju književnog dela, dok knjiga "Izlazak u igru" (1990) predstavlja kultni doprinos evropskom personalizmu. Zbornikom "Catena mundi" (1992), u dva voluminozna toma, sačinio je prema oceni recenzenata i prikazivača "duhovnu enciklopediju srpskog naroda" (episkop Lavrentije). Problematizujući fenomen odnosa umetnosti (jezik slobode) i vlasti (jezik neslobode) on se knjigom "Umetnost i zlo" (2005), prema oceni kritičara, potvrdio kao "intelektualac izuzetne unutrašnje snage i filozof koji je duboko prožet samim božanskim apeironom" (L. Prošić).

Ser Džon Tavener, najpopularniji britanski kompozitor sa reputacijom "klasičnog umetnika" samoinicijativno je, u dva navrata, koristio tekstove iz knjige P. R. Dragića Kijuka "Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry 1200—1700": prvi put 2001. za muzički set "Poslanica ljubavi", a potom 2003. za "Pokrov hrama" — odnosno svoje monumentalno delo "The Veil of the Temle" (u izvođenju četiri hora, nekoliko orkestara i solista, a u trajanju od sedam sati).

Predrag R. Dragić Kijuk nikada nije bio član niti jedne političke stranke, kao što nikada nije pripadao ni jednoj filozofskoj ili književnoj školi. Sada obavlja dužnost sekretara Srpske književne zadruge i predsednika Odbora za odbranu slobode i prava.

Bombardujući Srbiju, NATO se ponašao kao arijevska organizacija (prema generalu Majklu Rouzu "NATO je spreman da Srbe vrati u kameno doba") koja je Srbe tretirala kao narod nižeg reda. Poput nevinih u Drugom svetskom ratu koji u koncentracionim logorima nisu mogli da se brane i srpski narod nije mogao da se brani 1999. godine. Ako izuzmemo ljudske žrtve i zanemarimo upotrebu zabranjenog oružja (projektile sa osiromašenim uranijumom), NATO je, kao najreprezentativniji predstavnik ultimativne demokratije i rasističke kulture, ostvario zavidan bilans: u svojoj "humanitarnoj akciji" porušio je 190 škola, 20 bolnica i 60 mostova — za 78 dana poništavanja srpskog naroda. Sličan odnos prema Srbima imali su i nacisti: general Eberhad je, 1941, u Kosovskoj Mitrovici, obraćajući se Šiptarima izgovorio onu poznatu i bezpogovornu rečenicu: "Srbi su van zakona. Obećavam da će posle rata Kosovo i Metohija biti priključeni Albaniji".

1
NATO-gaulajteri su, 1999, težeći da ostvare neslovenski mostobran na Balkanu, koristili sva sredstva da Srbe stave van zakona. Pripadnici NATO pakta upotrebljavali su u novim uslovim nove metode, medijski genocid, ne bi li i satanizovanjem kaznili srpski narod. Karla Del Ponte će prozivati Srbe za 529 masovnih grobnica na teritoriji Kosova i Metohije. Ni jedna nije pronađena od tih 529 grobnica sa pogrebenim nevinim šiptarskim žrtvama. Nemački general Šarping je tvrdio da su Srbi proterali sa Kosova 600 hiljada Šiptara, čineći pritom monstruozne zločine ("ispečeni fetusi', ubistva "nerođenih beba" — već šta je bolesni šarpingovski um upamtio da treba da izgovori). Joška Fišer, ministar inostranih poslova u Vladi ujedinjene Nemačke, zgražavao se nad 400 hiljda pobijenih na Kosovu. I dabome, ko bi drugi objavio ako ne bečki "Standard" (novina austrijske države koja je u odnosu na broj stanovništva dala najveći procenat nacista u Drugom svetskom ratu) 7. aprila 1999. da je u prvom pokolju na Kosovu srpska vojska pobila 800 hiljada Šiptara(!?).

Ovaj infantilni nivo inteligencije najtačnije određuje moralni lik NATO pakta i njegov humanistički pogled na svet. Ali, razume se: evropejci, natovci i globalisti se ne bave samo biografijom srpskog naroda, što potvruđuje konstantna rusofobija odnosno dominantno opredeljenje američke spoljne politike. To je i razlog što je Američki kongres, 1959, doneo zakon kojim se Amerika proglašava za zaštitnika pokorenih naroda pod komunizmom i uvodi praznik pod nazivom "Nedelja pokorenih naroda" (nacija). Ovaj zakon (PL 86—90) obavezuje SAD da brinu o narodima pod komunističkom čizmom, ali se odnosio pre svega na komunističku Rusiju. U tom zakonu se vrlo jasno govori o tome kakvim je torturama izložen veliki broj naroda na teritoriji SSSR, u kome su svi potlačeni sem Rusa. Naprosto, to i nije zakon protiv komunizma, već protiv državnosti Rusije i protiv ruskog pravoslavnog naroda.

Posledično, Buš je i pre ukrajinskog referenduma (1991) "podsticao otcepljenje Ukrajine". Razume se, ovu rusofobičnu politiku dosledno je pratio NATO: razmetljivim zbližavanjem sa Ukrajinom, manevrima američke flote u Crnom moru 1997, forsiranjem Turske. Ono što su SAD najavljivale ("obručivanje", opkoljavanje Rusije) NATO sprovodi u delo stvaranjem "raketnog štita" odnosno "anitarnog kordona" oko Rusije.

NATO paket ustvari predstavlja jednu preteću organizaciju koja je uspela da spoji ono što je na izgled nespojivo. Naime, najvažniju militantnu liniju ove organizacije čini osovina koju predstavljaju Vatikan, Berlin i Vašington. Zar je čudno što je prvi papa koji je ušao u Belu kuću (1979) bio upravo Jovan Pavle II, estradni papa i čovek skrivene biografije. Ali je upravo taj papa Vojtila uspostavio doktrinu koridora prema Rusiji: pas baj tu Raša (pass by to Russia). Iz te velike ljubavi rodiće se drugi konkordat vatikanske konkviste: prvi je Vatikan potpisao sa nacističkom Nemačkom, a ovoga puta sa globalističkom Amerikom, koji je, 1984, obelodanjen na Aljasci kao Regan-Vojtilin plan.

I njegov naslednik, papa Racinger (alijas Benedikt XVI), inače davnašnji pripadnik "Hitlerove mladeži" (Hitlerjugend), nastavio je politiku konkordatskog imperijalizma. U prvoj svojoj poslanici, za Božić 25. decembra 2005, papa Racinger poziva na podršku novom svetskom poretku "utemeljenom na ispravnim etičkim i ekonomskim principima".

Ono što je zanimljivo to je pitanje saveznika NATO organizacije. To su ili države koji su nekad bile u paktu sa Hitlerom ili su to pak države koje su na neki poseban način (putem separatizma) došle do svoje nezavisnosti. I zato u stručnoj literaturi koja postoji u svetu nove saveznice NATO pakta se označavaju kao prijateljski fašizam. Taj "friendly fascism" postao je senka NATO pakta, upućujući na tradiciju ljubavnog mimezisa. Zar sumnjati u taj zanos, ako nije nepoznato da su neki od kultnih paklenika bili "omiljeni nacisti" evroatlantske civilizacije. U takve, bez sumnje, spada i Albert Šper, Hitlerov arhitekta i ministar naoružanja čiju opčinjenost nacizmom potvrđuje i njegova članska karta broj 474481.

2.
Za razmatranje patohumanizma vredno je napomenuti dva eklatantna slučaja. Na konspirativnom samitu, jula 1998, u Berlinu donet je dokumenat o "Dousavršavanju Evrope". Po tom dokumentu, koji poseban tretman pridaje "albanskom pitanju", za Srbiju je predviđen sanitarni kordon. Rusija je određena kao neuralgična tačka s ciljem permanentnog izgurivanja iz Evrope u Aziju. Za sive zone ostavljene su Ukrajina i Belorusija…

Na drugom konspirativnom samitu, aprila 2000, u Bratislavi određena je najvažnija strategija NATO pakta, sadržana u obavezi izabranih arijevaca da se zalažu kako bi se sadašnjim širenjem NATO-a "uspostavila teritorijalna situacija između Baltičkog mora i Anadolije kao u vreme Rimskog carstva" (tačka 7)?! U toj želji da, za početak, zadobije granice Rimskoga carstva — NATO odvaja, odnosno SAD kao njen najvažniji tutor, 10 milijardi dolara nedeljno za ratove koje vodi u svetu (Irak i Avganistan), dodajući toj sumi još nepoznata sredstva za izdržavanje 800 američkih baza na našoj planeti.

3.
Po svemu sudeći, Evropa je izgubila politički kompas i danas postoji kao nato-američki protektorat. Zarobljena sopstvenom biografijom, ona je postala saučesnik i u izvršenju smrtne kazne nad humanističkim idealom, kome je inače težila i kojim je na drugom civilizacijskom tasu zaklanjala svoj istorijski patohumanizam. To je i razlog što je ujedinjena Evropa, prvi put posle Drugog svetskog rata, poslala kaznene ekspedicije na srpski narod, vodeći svoj prvi rat pod sazivom Evropske zajednice. Razume se, u toj zajednici nema Srba, na koje je demokratska Evropa atakovala tri puta u 20. veku, s genocidnim namerama. Utoliko je srpska politička sudbina najogledniji barometar za političku budućnost Evrope, kad ona već nije imala snage da se ne ogreši o zavetnu poruku jednog evrofila ("Evropo, pokloni se Srbiji!").

U ključu američke natomahije nisu li sadržani svi lakejski postupci Evrope koja je u tranzicionom posthitlerovskom periodu zagubila svoj identitet. Tokom postberlinskog sindroma postalo je sasvim očigledno da je evropski um dosegao sopstvenu kulminaciju kao politički subjekt sa starateljem. Zato Zbignjev Bžežinski jeste u pravu (v. njegovu knj. "Velika šahovska tabla") kada zaključuje: "Brutalna je činjenica da je zapadna Evropa… u velikoj meri američki protektorat".

Kao ovisnik natoizacije, Evropa je u svemu pratila izopačen politički ideal, gubeći samokontrolu i sopstvenu političku korist — dovodeći u stanje regresivne evolucije i projekat ujedinjene Evrope, realizovane na pozicijama tehnokratskog neokolonijalizma. Upotreba čoveka je besprizorno pravdana demokratskom prosvećenošću dok se u stvari industrija selila za profitom u zemlje jeftine radne snage. Bankokratija je imoralno propagirala liberalizaciju tržišta upodobujući narode i države kursu dužničkog ropstva.

Konačno, kao instrumentalizovani učesnik u opitnom razbijanju druge Jugoslavije, Evropa je zgazila sve tekovine civilizacijskog, pravnog i kulturnoistorijskog novovekovnog programa. Tako je i bilo moguće da pravo moći (na srpskom primeru) ostvari svoj primordijalni obrt i da, kao surogat, sopstveni istočnik, moć prava, otpošalje u sunovrat.

Tu vrstu upotrebe čoveka, kao glavno svojstvo izopačene politike, ugradio je u sebe novi poredak koji je potopio Evropu. U novim uslovima imperijalni humanizam nije prezao da žrtvu proglasi dželatom, a etničko čišćenje humanitarom akcijom. Primeri za to su i savremeni hrvatski neofašizam i muslimanski "sveti rat" zacareni u procesu rušenja Jugoslavije — usmeravani američkom političkom oblapornošću. Zato se i metod ponavljanja manipulacije (Vukovar-Dubrovnik, Srebrenica-Račak) uvek javlja kao na isti način ponavljana laž. U tom ključu sadržana je i igra brojkama: evro-atlantska alijansa je utvrdila postojanje 105 "koncentracionih logora", koje su držali Srbi u Bosni, sa 260.000 zatočenih. Međunarodni Crveni krst nalazi da je ukupan broj zatočenih, iz sve tri zaraćene strane, između deset i jedanaest hiljada. Od 100.000 silovanih muslimanki u Bosni, komisija UN za ratne zločine je, oktobra 1993, ustanovila "330 dokumentovanih slučajeva silovanja".

Očito, zločinačka politka svetskog hegemona nije ni mogla, izuzev patohumanizma, da iznedri principijelni politički poredak. Kao što je skrivala istinu o tome da je u "civilizacijskom ratu" pobila dva miliona Vijetnamaca tako je skrivala istinu o Sarajevu, gradu sa najvećim brojem mrtvih Srba (do sada utvrđen broj 5.515 žrtava) u ratu 1991—1995.

4.
U sklopu balkanske nato-američke odiseje treba posmatrati i dekomponovanje Jugoslavije, stvaranje novih nacionalnih država sa proklamovanom "multikulturalnošću" te i "Srebrenički slučaj" On će trajati koliko i dirigovana nato-američka moć nad medijima. Ali će, istovremeno, "Srebrenički slučaj" ostati upamćen kao nezaobilazni primer američke političke bezočnosti i bezumlja. Ovo je i primer koji tačno vremenski određuje kada se američki hegemonistički um spustio ispod najniže intelektualne i moralne lestvice.

Navodni masakr u Srebrenici omogućio je da dogovoreno NATO bombardovanje Republike Srpske (30. 08 — 13. 09. 2005) ima kakav-takav legitimitet. Sledstveno tome, NATO ne bi s Hrvatima, avgusta 1995, izvršio zajedniču ofanzivu na Republiku Srpsku Krajinu (i etničko čišćenje Srba) da u martu 1994. nije sklopljen Vašingtonski sporazum (temelj bošnjačko-hrvatske federacije). Posledično, Hrvati su, zahvaljujući ovom Sporazumu, politički profitirali jer im je, zauzvrat, američki predsednik Klinton ispunio obećanje da će im vratiti sve teritorije koje su držali krajiški Srbi.

Srebrenički mit je, prema tome, bio neophodan Americi da rat koji je započela u Bosni (zahtevajući od Izetbegovića da se odrekne pristanka na Lisabonski sporazum) završi navodno uspešnom mirovnom inicijativom. Baš zato, "srebrenički slučaj“"i postoji jedino kao američki srebrenički mit.

Slučaj Srebrenice je pažljivo režirala dvojedna administracija SAD i NATO, pa su zato, na sastanku 2. aprila 1995, Kofi Anan i Madlen Olbrajt odbili plan za odbranu Srebrenice. Naime, 300 vojnika holandskog bataljona sa lakim naoružanjem trebalo je zameniti danskim kontingentom, opremljenim teškom artiljerijom.

Iako su znali da se vojska Republike Srpske sprema na srebrenički desant, čak ga podsticali zbog muslimanskih zverstava nad Srbima u srebreničkoj regiji (samo na bratunačkom groblju počiva 3.276 Srba, većinom civila) — američkonatovska alijansa nije učinila ništa da predupredi akciju pod nazivom "Krivija '95" To je razlog što ni UNPROFOR nije odgovarao na zahteve Holanđana da im se pruži podrška iz vazduha kada je započeta akcija srpskog zauzimanja Srebrenice.

Da su šefovi SAD, NATO i UN imali saznanja da će vojska Republike Srpske preuzeti zauzimanje Srebrenice svedoči i poseta Vašingtonu Ričarda Goldstona, ondašnjeg glavnog tužioca Haškog tribunala. O tome detaljno piše Andreas Cumah dopisnik iz UN berlinskog dnevnika Tageszeitung.

Naime, Filip Korvin, predstavnik UN u Bosni i Hercegovini, jasno je dao do znanja da je bilo licitiranja srebreničkim žrtvama (prvo 16.000, pa 14.000, zatim 12.000 i 10.000 te najzad oko 8000), izjavljujući da je cifra od 7000 ubijenih, s kojom se često "barata u međunarodnoj zajednici, jedno neodrživo preterivanje". Visoki komesar UN, Henri Vilend, ima samo jedan argument za "srebrenički slučaj": "Nismo našli nikoga ko je svojim očima video neki zločin".

Možda je to i bio glavni razlog što je tužilac Tribunala Ričard Goldston (u pismu američkoj ambasadi u Hagu, novembra 1995, povodom Srebrenice) "okarakterisao kvalitet i ispravnost obaveštajnih podataka koje su dostavile SAD razočaravajućim". Upravo zbog neupotrebljivih podataka, Goldston je 30. novembra 1995. dodatno tražio od Klintonove administracije da mu se predaju sve informacije o Srebrenici. Ali — kako je potvrdio Andreasu Cumahu — "vratio se iz Vašingtona praznih ruku".

5.
Nesumnjivo: umorna je naša civilizacija, ali je NATO (kao nadnacionalna teroristička organizacija) posebno destruirao, ponizio i umorio. Utoliko pre, patohumanizam NATO-imperije predstavlja ruglo umornog evropskog i američkog političkog uma.

Ako NATO, za početak, teži da zauzme granice do kojih se nekada prostirala Rimska imperija to ne znači ništa drugo do da su njegovi politički promoteri posve politički retardirani. Ali kada takav um predvodi politiku svetskog hegemona, prestižnog u konvencionalnom i atomskom naoružanju, to poništava nadu čovečanstva u civilizacijski pomak. I više od toga: danas ova parahumanistička organizacija i vojna falanga koja ima čak svoju parlamentarnu skupštinu, izvesno predstavlja planetarnu pretnju miru u svetu.

Ukoliko bi ona premrežila planetu onda bi nastao politički i istorijski muk, politički zato što je ona osudila humanistički ideal na smrt, a istorijski zbog toga što su je utemeljili oni koji smatraju da živimo, posle arhiviranja komunizma, u vremenu kraja istorije, kako je to pisao uslužni intelektualac Fukujama.

Međutim: postoje narodi koji ne mogu da usvoje ono blagostanje kojim se predstavlja NATO organizacija u svetu. Ona propagira evroatlantski pogled na svet i američku vrednosnu lestvicu koja se svodi na trojstvo koje predstavljaju profit, prestiž i pohlepa. Postoje narodi koji nikada takav pogled na svet i ta načela kao nadnačela ne mogu da prihvate. U takve narode spada i stari srpski istorijski narod.

Predrag R. Dragić Kijuk
(Beseda na naučnom skupu "Srbija na raskršću: neutralnost ili NATO" Akademije za diplomatiju
Beograd, 17. februara 2010.)
Informacioni centar "Komentar"

PRIPADANJE ISTINI I BOŽANSKOM: PREDRAG R. DRAGIĆ KIJUK


Uvodna reč o Predragu R. Dragiću Kijuku i njegovom stvaralaštvu na tribini "Umorna civilizacija — izazov hrišćanstvu" Pravnog fakkulteta u Nišu 2010

Prvo bih se zahvalio na pozivu organizatorima da učestvujem u ovom razgovoru o Predragu Dragiću. Poziv je i priznanje.

Meni je posebna čast da govorim večeras o Predragu Dragiću Kijuku, koji je izuzetna ličnost, izuzetan intelektualac, on pripada ovom vremenu, ali ne samo u smislu interpretiranja i tumačenja. Dragić pripada stvaraocima koji i izgrađuju svoje vreme, ili ga prevode u istinu i neophodnost, koja je za sve i koju svi po najdubljem nalogu života izgovaraju kao istinu i prihvataju kao istinu. I on to čini u svom pisanju i u svojim knjigama, u svojim besedama i u svojim angažovanjima u praktičnom smislu i u izboru odlučujućih tema i problema za nas.

Dragić nas uvodi u sagledavanja o celini i u smelosti da svoje pojedinačno postojanje sagledamo i u celini i u božanskom i apsolutnom. Da svoje praktično postojanje podignemo ne samo do moralne svesti i slobode da odlučujemo o sebi u najdubljem smislu, već da se sami podignemo do svečanosti božanskog životato je naša ekstaza o kojoj su govorili i raniji filozofi, i Platon i Plotin (kod Platona prilaženje duša svetu ideja, a kod Plotina mi nosimo božansku iskru koja nas uzdiže do Jednog i Božanskog). Tu liniju sledi i Dragić i to je njegovo religiozno opredeljenje, kako se o njemu mnogi izjašnjavaju. Ali, to je kod Dragića mnogo suptilnije i složenije i otvorenije i realnije i on je, ako se pažljivo čitaju njegovi tekstovi, iznad tih grubih kvalifikacija, i zato sam i ja oprezan u ovome što govorim o njemu.

Treba se, dakle, "čuvati", kako se to kaže, da se Predrag R. Dragić Kijuk striktno ne svrsta u ovu ili onu filozofsku školu, ili ideju. Ja sam možda neoprezno vezao Dragića za plotinovsku liniju u filozofiji, to je filozofski misticizam u najljucskijem smislu koji se obnavlja i u fenomenološkim linijama savremene filozofije. Međutim, njegovo mišljenje i njegovi stavovi su i lični i on kao književnik i filozof u tom smislu teško da bi se mogao vezivati za bilo koju raniju ideju i školu. Ali, on nije sklon da ignoriše ili zaobilazi; on ih poznaje i ispituje; ali bi da uzmakne i od njih. U prilazu XX veku, a taj vek Dragić određuje kao sve-totalitarizam, pa tako i kao antihumanizam, antipoetizam, antisentimentalizam i antigovor, nesumnjiva je čistota i sloboda i moralna snaga njegova mišljenja. Tu nezavisnost i samostalnost u mišljenju on ima i onda kad interpretira pravoslavna stanovišta, on se i tada izdiže iznad toga što mu je po unutrašnjoj srodnosti najbliže.

Kako, dakle, razumeti Predraga Dragića Kijuka? Mora se imati u vidu, prvo, da je on izuzetan intelektualac našeg vremena. Kad kažem intelektualac, tada imam u vidu da on ima i duhovnu i moralnu snagu da sagledava ovo vreme i da ga sagledava i otkriva u tome što se dešava i u onim najdubljim čulnostima i osnovnim usmerenjima. U filozofskom smislu zlo se određuje kao čulno, materijalno, kao dezintegrisano, i uživanje u tom čulnom i materijalnom i njegovo posedovanje, a to je onda gubitak Duhovnog i Božanskog i Čistote. Mogao bih grubo da kažem, držeći se nekih oznaka koje pripadaju savremenoj filozofiji, da Kijuk nije samo fenomenolog, i da ne sagledava fenomen zla ovog vremena, da on ne izgrađuje neku vrstu fenomenološke redukcije zla, već je i više od toga — on je i transfenomenolog.

Dragićevi uvidi i njegova pozicija su mnogo širi od te jedne fenomenološke redukcije, njegovo intelektualno rasvetljavanje je i savremeno i moderno po tome što je i kod njega suština pomaknuta pre svega prema samom subjektu. Naime, samo suštinsko i ontološko sagledava se kod njega u istoriji, u kulturi, ali i u psihologiji, antropologiji i subjektivitetu; takvo usmeravanje postoji i u savremenoj filozofiji — da se ontologija zasniva u okviru antropologije, pa je kod Hajdegera taj odnos antropološkog i ontološkog jedan od bitnih problema savremene filozofije.

Ja sam se malo bavio velikim i obimnim delom Predraga Dragića Kijuka i, naravno, moram odmah da kažem da to nije dovoljno. Ali mogu da kažem i to da me ovaj sjajni i snažni intelektualac sve više zaprepašćivao i moram odmah da dodam da osećam neko divljenje prema njemu, prvo zbog obimnosti njegovog dela — ono je zaista zadivljujuće i skoro da bih mogao da kažem zaprepašćujuće (eto, ovde su te dve reči na mestu) zbog toga što je sve uredio i organizovao da bi se ostvarilo ono što pripada punoći/celini — i onoga što on sam još dovršava, ali i drugi, van zemlje i ovde u Srbiji.

Ovde bih, u ovoj uvodnoj reči o Predragu Dragiću, samo da navedem neke od njegovih knjiga: Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry 1200—1700 (na engleskom, 1987. godine); Kušač i iskupitelj (1990. godine); Izlazak u igru (1990. godine); zbornik Catena mundi (1992. godine), kome je dodeljena posebna nagrada "Slobodan Jovanović", a to je obimno delo u dva toma i, prema episkopu Lavrentiju, predstavlja "duhovnu enciklopediju srpskog naroda"; Bestiarium humanum (2002. godine); Umetnost i zlo (2005. godine), Atlantokratija kao jezuitski ideal (2006. godine); Europe versus Europe (2006. godine); Najezda novih varvara (2007. godine); Eristički eseji (2007. godine) i Ogledi iz omilitike (2008. godine).

O ovim knjigama se ovde, naravno, ne može govoriti. Ja bih za ovu priliku uputio čitaoca na sažete prikaze Dragićevog stvaralaštva na kraju njegovih knjiga, odnosno na sažete beleške o autoru i njegovom stvaranju.

Drugo, želim da kažem i ovo: njegove knjige su pisane snažnim intelektom, tim blistavim intelektom koji je i ličan i objektivan i najbliži je dekartovskom uvidu i razumu i to se najbolje vidi u Dragićevim besedama (Eristički eseji i Ogledi iz omilitike), a to je duh koji govori i o sebi. Naravno, ovde su izuzetne i teme o kojima Dragić govori, ali je to kazano i snažno i umno i taj njegov intelekt je zapravo razotkrivajući i rasvetljavajući i, kao što sam već rekao, to prodire do celine — naime, i do objekta i do subjekta, i to je najpotpunije sagledavanje našeg vremena.

Treće, mene zadivljuje i moralna snaga Kijukovog uvida i njegova moralna smelost: ko bi se sada usudio da govori o tome da je Evropa pred kolapsom i raspadom, ili da joj to sleduje? Međutim, taj govor o Evropi nije iz zluradosti i mržnje, ili iz političkih namera, i ne pripada ideologiji, taj Kijukov govor ide iz same prirode stvari, to je uvid u samu "stvar" — to je njeno svođenje na pravu meru i privodi je i drugim opcijama postojanja, i molitvi i solidarnosti i bratstvu i uz to onda ide i to koliko smo slabi i "primitivni" i koliko nas nije dodirnula, i pored dugog vremena njenog postojanja.

U ovoj uvodnoj reči moram posebno da istaknem Dragićevu delatnost u oblasti književnosti i kulture i uređivanju književnih listova i časopisa u Srbiji, kao i u inostranstvu. Dragić je autor deklaracije pod nazivom "Slovo o srpskom jeziku", na pet jezika, on je pokretač biblioteke "Srpska dijaspora", zatim urednik "Srpske porodične biblioteke", pokretač i idejni tvorac jedinstvenog projekta za izdavanje Pravoslavne, Srpske i Slovenske enciklopedije za DBR International Publishing. U Beogradu je uređivao poznati Srpski književni magazin (na engleskom jeziku), bio je dugo godina urednik Književnih novina, a svoje eseje o javnom, političkom i kulturnom i društvenom životu, koji su izlazili u tim novinama, objavio je u knjizi Najezda novih varvara, koja je sinteza Kijukovih stavova o brojnim pitanjima današnjeg sveta, današnje Evrope, pitanjima zla i dobra i sl.

Dragić je i izuzetan govornik i u tom je smislu poznat po inetelektualističkim i filozofskim raspravama i govorima. On je učesnik i brojnih skupova u Srbiji i ranije u Jugoslaviji i u Evropi, na kojima se razgovaralo i o svetovnim i o duhovnim temama. Poznata su i čuvena njegova usmena izlaganja. Moram da kažem da sam ja još ostao na starim pozicijama, naime na ateizmu i na filozofskoj veri i na onome što Jaspers pod tim podrazumeva; međutim, meni je Kijukov teizam dragoceniji i bliži od prostog odbacivanja boga; taj bog je u nama zasnovan i molitva i vera nisu u dnevnoj psihologiji, već imaju najdublje utemeljenje u suštini našeg postojanja i izdizanja iznad smrti i nestanka.

Do sada su izašle dve knjige Dragićevih beseda, to su Eristički eseji i Ogledi iz omilitike. Nadajmo se novim knjigama iz njegovih beseda.

Ovde bih izneo i Kijukov stav o besedništvu, koji je najveća pohvala govoru i govorništvu, nasuprot pisanju i napisanom, koje se razlikuje od govornog, koje, kako Dragić kaže, odmah iščezava i zato nam jača pamćenje i duhovno svojstvo. To je i razlog što besedništvo volimo više od napisanog, koje je, ako se tako može reći, zaustavljeno i sačuvano svojstvo. Civilizacija i nauka su nam u tome pomogli, ali smo sačuvali i govor kojim se, uz veru, razlikujemo od svih drugih živih bića.

Evo tog teksta, kojim je Dragić počeo svoje Erističke eseje, a za koje je pozajmio moto od jednog jevanđeljskog pisca (Da sad umuknem, izdahnuo bih — Jov. 13,19):

"Čovek besedi, ako ima šta da kaže, i ako ima iluziju da skriveni smisao ume da prenese drugima. Kazivanje je iskušenje kome su podjednako izloženi i onaj koji iščekuje besednikovo slovo i onaj koji se drznuo daukrade nešto od lepote pisma, pretvarajući trajnost pisma u prolaznost zvuka. U činu govorenja manje je lepote, a više strepnje; lepota hrani nemog slušaoca, strepnja budi sujetu kazivača. Niko nije odgonetnuo odnos između jezika pisma i jezika kazivanja, to ne znaju ni besednik ni njegovi slušaoci, to je tajna iz koje su svi odlučeni, zato što jezik traje, a biće prolazi. Ima teoretičara koji smatraju da besedi samo onaj koji govorom odlaže smrt, jer i kad govori o smislu i kad govori o početku i kraju, ona ga sluša sva opčinjena. Ne manje, kada kazivanje sledi liniju istorije ili zraku Jasnovidca, pa čad kad svedoči zlo i prepoznaje sinove tame, mrzitelji istine se sklanjaju s puta jeziku. Zato čovek i besedi, zbog istine." (Predrag R. Dragić Kijuk, Eristički eseji, str. 5).

Dakle, niko nije izrekao suptilniji i tačniji sud o besedništvu i pisanju od ovog koji je ovde zapisan, na početku ovih dveju sjajnih knjiga koje, nasuprot mnogima, upućuju i na teme o kojima treba razmišljati (dovoljno je da se pogleda sadržaj knjiga, pa da se to odmah oseti).

Ja bih izneo neka razmišljanja o još jednoj Kijukovoj knjizi, a to je knjiga Umetnost i zlo. U njoj se razmatraju brojne teme, pa bih za ovu priliku odmah istakao autorova razmatranja o preplitanju, povezanosti, uzajamnoj instrumentalizaciji i razlici između neograničenog duha umetnosti i društvenog poretka kontrole. To razmatranje "vremena umetnosti" i "vremena vlasti" sprovedeno je u svih jedanaest eseja Dragićeve knjige, a najpotpunije je iskazano u provokativnom eseju "Moć i nemoć umetnosti". U ovoj osobenoj studiji autor je na primerima likovnog stvaralaštva (Veroneze, Boš, Kandinski, Maljevič), filozofskih ideja (Heraklit, Fihte, Kjerkegor, Bakunjin), muzičkog stvaralaštva (Betoven, Vagner), do kontroverznih modernih umetničkih iskustava (bodiart, instalacije, digitalni remiks, veb-umetnost), ili uz pomoć literarnih primera (Gorki, Andrić, Solženjicin) — uočavao i pokazivao zašto jezik umetnosti jeste jezik slobode, a jezik vlasti uvek jezik neslobode.

"Podruštvljavanje fenomena duha umetnosti" krije u sebi "želju za ograničavanjem moći" umetnosti i u "korenu je sekularizacija umetnosti", tvrdi autor. A čuvanje samog sebe, i čuvanje svoje čistote i unutrašnje čistote i autohtonosti, što bi se na taj način moglo razumeti kod Predraga Dragića, jeste jedini uslov da se sagledaju tajnodiceja i tehnodiceja, kako Dragić kaže, a da se kao antipodi sagledaju i vreme umetnosti i vreme vlasti. Dok biće umetnosti, prema autoru, odlikuje poimanje sveta kao harmonijskog principa, dotle biće vlasti odlikuje poimanje sveta kao principa cinizma i hipokrizije, odnosno vremena u kome zlo dostiže svoju punu snagu. Međutim, unutrašnja čistota i nije samo zato da bi se videlo negativno vreme, pripadanje sebi i svojoj čistoti znači, po autoru, pripadanje Bogu — naša čistota, i sam naš početak, i pripadanje duhovnom, i poimanje nas samih kao duhovnih bića — to je sama božanska čistota.

Ali, čistota se može uzeti i u antropološko-ontološkom smislu — taj početak, i odskakanje od osnove u mišljenje, i u čisto mišljenje, kako bi rekao jedan filozof, to bi značilo u najpotpunijem smislu pripadanje nas samih nama samima. I, uopšte, čistota je naše stajanje iznad zla, a to je ono što Dragiću omogućava najdrastičniji prilaz našem vremenu — i ta čistota je sama moralnost i moralni zakon u nama, i moć da se u "otvorenosti" sami vodimo i određujemo.

Time je i naše postojanje, ali ne svako postojanje, već to koje je zasnovano u najdubljem sokratovskom smislu — moralno postojanje, a zbog toga su i sve druge duhovne forme, pa i umetnost i njena moć da nas pročišćava (shvatanje o našoj moralnoj i božanskoj čistoti), i o tom "držanju za sopstveni perčin" ide, dakle, iz tog prvog vremena, i izvornih vremena, dakle, iz vremena Sokrata, Platona i Aristotela, te velike atinske trojke, ali i ranije, i ta linija nije se naravno napustila u toku celog kasnijeg vremena. To je ontološko-antropološka linija, i ona ide i sa crkvom i hrišćanstvom, i u jednom užem i nadubljem smislu i sa pravoslavljem. Po mom sudu, Dragić pripada i jednoj i drugoj liniji, a obe su, u stvari, samo jedna linija.

Ako bi se za Predraga Dragića Kijuka reklo da ne pripada ni jednoj školi, onda bi to bilo u izvesnoj meri tačno, jer pripadanje tim linijama i ne znači pripadanje nekoj školi ili određenom stanovištu. Ali, mora se imati u vidu da ne možemo umaći paradoksu, da pripadamo i svom mišljenju i da preostajemo. U tom smisdu i Dragić ima svoje "stanovište" i svoj stav. A ovo treba imati u vidu zbog toga što mnogi Dragića grubo svrstavaju u pravoslavne filozofe i misle da su time završili s njegovim delom, koje je mnogo kompleksnije od postojećih svrstavanja u određene škole mišljenja. Time možda možemo početi, ali ne bi trebalo ostati na tome, jer on doseže i preko toga.

Ali, bez obzira na opiranje Dragićevog osobenog dela da se pojednostavljeno promatra kao deo ove ili one tradicije, čitalac će steći uvid da je ove tekstove pisao intelektualac izuzetne unutrašnje snage, ali i brige za našu sudbinu, i da je pisao filozof koji je duboko prožet samim božanskim "apeironom" i da nije, naravno, od onih koji prelaze sa jednog stanovišta na drugo, na primer sa ateizma na teizam i u zavisnosti od toga kako duvaju politički vetrovi. Ja sam jedan od njegovih čitalaca, koji najčvršće veruje u Dragićev humanizam i njegovo pripadanje Istini i Božanskom.

Luka Prošić, Beograd

(Razgovor održan na niškom Pravnom fakultetu 28. januara 2010. godine na temu Umorna civilizacija/ izazov Hrišćanstvu — rasprava o delu Predraga R. Dragića Kijuka. Govorili su: 1. Prof. dr Luka Prošić, filozof, 2. Prof. dr Milan Petrović, teoretičar države i prava, 3. Boško Obradović, književni istoričar, 4. Vladimir Dimitrijević, književni kritičar, 5. Autor — Predrag R. Dragić Kijuk, književnik i filozof pravoslavlja. Organizatori tribine su: Udruženje intelektualaca "Srpska nacionalna svest", Savez studenata Pravnog fakulteta u Nišu, Savez studenata Filozofskog fakulteta u Nišu.)