Ljubomora

Ljubomora ??? Dali ste ljubomorni i zasto ?

Svetska zdravstvena organizacija ljubomoru svrstava u listu psihosomatskih bolesti. Koji su razlozi za to? Zašto joj muškarci podležu češće nego žene?
Sve započinje, još jednom, gorkim iskustvima iz detinjstva.

Dete otkriva: ljubav, koja mu je tako potrebna, može da bude izgubljena. Prema mišljenju mnogih psiloga, gubitak ljubavi doživljava već sasvim malo dete, kad majka napusti sobu a ono ne shvata da će se ona ponovo vratiti. Kasnije, kada dete shvati da majku mora deliti sa drugima - braćom, sestrama, ocem koji je u porodici 'prva violina', pa čak i njenim prijateljicama - počinje osećati zavist, mržnju i očaj. Deca koja nisu osetila zaštićenost u detinjstvu i koja su rasla uz razna odbijanja, svakako su bila izložena i onim dodatnim traumama.
I eto razloga za sumnju, čije je ima - ljubomora. Jer, upravo iz sećanja na takve teskobne minute ili sate, u čoveku se javlja neprijatna sumnja da bi ga voljena osoba mogla napustiti.
Da bismo tu sumnju mogli da podnesemo, naš partner mora kroz svoju vernost stalno da se 'dokazuje'. Jer, u protivnom...
Ovako 'skicu' ljubomore izlaže dr Maks Berg, jedan od stručnjaka za ovo područje naših emocija, a kakvi su argumenti da ljubomora bude u listi psihosomatskih bolesti? Dovoljno je, za početak, reći da je ljubomora otrovni koktel osećanja bola, besa, mržnje, straha, zavisti i ponižavanja samog sebe, koji može izazvati i čir želuca ili srčane tegobe. Uostalom, još je i Lav Tolstoj zapisao da je 'ljubomora divlja zver u čoveku'!

ZAHTEV ZA POSEDOVANJEM

U hromozomskoj matrici, inače, nema utisnute ljubomore. Naslednost je isključena, i u tome se stručnjaci slažu. Ali mnogo toga drugom vezanog za svet ljubomore izmiče konačnom razjašnjenju.
Profesor Ernest Borneman iz Beča, recimo, smatra ljubomoru civilizacijskom neurozom nastalom vaspitanjem. Kako on kaže: 'Kulture koje ne poznaju pojam posedovanja, žive bez nje'.
I zaista, moć i želja za posedovanjem mogu biti pokretači razorne strasti. Baš kao što je psihoanalitičar Vilhelm Štekel govorio još početkom XX veka: 'Tragična osobina čovečanstva jeste što ništa ne ume da deli'. Uostalo, jedno istraživanje minhenskog Društva za racionalnu psihologiju pokazalo je da u dve trećine slučajeva ljubomoru, i kod muškaraca i kod žena, uslovljava preterani posednički zahtev. Drugim rečima, u partneru se vidi svojina. U pojedinim vremenskim epohama bilo je to izražavano i na prilično eksplicitne načine - setimo se samo zloglasnih pojaseva nevinosti koje su u feudalno doba neki muževi stavljali svojim ženama kada bi na duže vreme odlazili od kuće, želeći da se na taj način osiguraju od njihove eventualne bračne izdaje.
Berlinski psiholog Volfgang Kriger, međutim, ljubomoru smatra sastavnim delom ljudskog bića, komentarišući kako je osećaj pripadanja nekome osnovna čovekova potreba. On kaže: 'Ljubomora je upozorenje pred alarm kada neka veza dođe u opasnost'.
Istaživači su, međutim, želeli otići i korak dalje. Želeli su, naime, saznati šta se to događa u našem mozgu i telu u trenutku napada ljubomore, i koje su sve moguće posledice svega toga.
Iza ljubomore, te mračne strane ljubavi, uvek se, zapravo, nalazi strah. Strah od gubitka ili poređenja, strah da se nekim drugima, jednostavno, ne može konkurisati. Ovaj strah, pak, nagriza samopouzdanje i izaziva grčenje stomaka, a na tu opasnost telo reaguje kao na napad nepoznatog virusa.

STRAH OD POREĐENJA

Psihološki gledano, telo j u uzbuđenom stanju straha. Dlanovi su vlažni, u slepoočnicama lupa, mišići se grče. Tipični simptomi su drhtanje, probadanje i lupanje u grudima, kao i osećaj teskobe u predelu stomaka. Telo je spremno - i na bornu i na bekstvo. Centar upravljanja među-mozga (hipotalamus) daje nalog za lančanu reakciju. Nadbudrežne žlezde počinju sa hiperprodukcijom adrenalina,kako bi se telo spremilo na objavljivanje alarma. Srce kuca pojačanim intenzitetom, kako bi mozak i mišići dobili dovoljno krvi. Ubrzano i duboko disanje unose više kiseonika, a paralelno prestaje i lučenje pljuvačke kako bi se obezbedio bolji dovod vazduha u pluća. Zenice se šire. Oči su osetljivije na svetlost. Telo je obliveno hladnim znojem i podjednako spremno - i na napad i na bekstvo.
Važne funkcije, poput apetita, trenutno su obustavljene. Otuda ljubomorne osobe često nemaju apetit. Ali im se zato povećava apetit - za seks. Telo, naime, pojačano proizvodi seksualni hormon testosteron. Sada bi najradije vodili ljubav sa partnerom za koga smatrate da vas je jako povredio! Kako kaže američki sociolog Bernard Mek Lin: 'Nimalo loš način da se ljubomorno ludilo pretvori u normalnu strast'. Međutim da li je zaista tako?
Tvrdi se da je za ljubomoru karakteristična 'sklonost ka voajerizmu', koja može poprimiti čak i mazohističke crte.
Kako to? pa, jednostavno, prošlost partnera želi se znati do u detalje, iako se time razaranje još više povećava. Jer, ljubav se boji poređenja. Karakteristično onespokojavajuće pitanje glasi: 'Nisam li možda samo bedna slika onoga što je već imala (imao)?' Ljubomorna osoba želi biti univerzalna, a ne samo još jedna karika u lancu...
Uz to, živimo u industrijalizovanom društvu gde ljudi imaju mnogo prilika za međusobne kontakte i poznanstva, pa i za, iskreno rečeno, mnogo više od toga. A istraživanja su pokazala da 82 procenta ljudi na neverstvo i dalje reaguje ljubomorom.

KO JE LJUBOMORNIJI - ŽENE ILI MUŠKARCI?

Genijalni Dušan Radović, ko je na najlepši način znao da ljudima poželi dobro jutro i kome ništa nije moglo da promakne, svojevremeno je rekao: 'Zašto su muževi toliko ljubomorni? Zato što imaju ružna iskustva sa tuđim ženama. Da su to njihove žene, oni bi ih ubili!'
Istraživanje je pokazalo da su ipak ljubomorniji - muškarci. Naime, gotovo 40 procenata ispitanika priznalo je da su 'ljubomorni često i redovno', dok je kod žena taj procenat manji za četvrtinu. Mnogi muškarci su navikli da gledaju na svoje žene kao na neku vrstu poseda, koji, uz ostalo, treba da poveća i vrenost njihove ličnosti. Zato psiholog Maks Markuze i govori o muškarčevoj ljubavi kao o 'posedničkoj', kojoj odgovara i 'posednička ljubomora'. Saglasno tome, muškarci doživljavaju neverstvo kao jedan atak na njihovu svojinu, od koje se - čak i kad im nije baš mnogo stalo do nje - teška srca rastaju.
Kakve se sve kombinacije rađaju u glavi ljubomornog čoveka i za kakvim sve dokazima svoje ljubomore on juri - to je opisano u Tolstojevoj 'Krojcerovoj sonati'. Suparnik još ni izdaleka nije bio na vidiku, kad je jedan povod aktivirao ljubomoru Pozdnješeva. Iz zdravstvenih razloga lekari su zabranili njegovoj ženi da doji dete. Saznavši za to, muž je počeo da mozga 'kako joj je lako bilo da se otrese uzvišene materinske dužnosti' i odmah zaključio u svom nepoverenju da bi ona 'isto tako lako mogla zapostaviti svoje bračne dužnosti...'
Danas su, međutim, muškarci opterećeni još nečim. U pitanju je, komentarišu stručnjaci, njihova prilična nesigurnost u odnosu na nove, emacipovane i snažne žene. Profesor Ernest Borneman kaže: 'Što su žene samosvesnije, to su muškarci slabiji, nesigurniji i - ljubomorniji'. I strašno pate. Jer, dok žene dosta otvoreno razgovaraju o ljubomori, muškarci, naučeni da uvek trebaju biti jaki, potiskuju svoja osećanja i ćute o njima. U jednom trenutku počinje se, međutim, oslobađati nakupljena energija. Zato su muškarci i skloniji nasilju, što potvrđuju i redovni izveštaji u raznim 'crnim hronikama'. Istraživanje je pokazalo da je čak u 38 odsto njih u takvim situacijama agresivno i spremno na tuču!
Radakcija jednog ženskog lista sprovela je anketu među pripadnicama lepšeg pola o neverstvu. Iz niza intrigantnih podataka do kojih se tom prilikom došlo, izdvajamo samo nekoliko. Nešto manje od polovine ispitanica (45%) navode da su već iskusile neverstvo, odnosno da su prevarile svoga partnera. Tačno četvrtina (25%) kategorično tvrdi da im takvo nešto ne pada na pamet, da ih ne privlači ni najbezazlenija prevara stalnog partnera. Nešto manje njih (23%) je krajnje neodlučno, nisu baš sigurne u to da li priželjkuju, a ni sasvim sigurne da se ne bi upustile u neku drugu vezu...

LEK PROTIV LJUBOMORE

Lek protiv bola koji donosi ljubomora ne postoji u vidu nikakvog sredstva, izuzimajući delomično ona za umirenje. Ali, mnogi ljudi došli su do iskustva da njihova ljubomora postaje utoliko manja ukoliko im je partner 'dalje od očiju' - brakolomstvo učinjeno iza ugla nanosi žešći bol od neverstva koje je učinjeno na drugom kraju sveta. Što bi rekli naši mudri: 'Daleko od oka, daleko od srca'.
Dalje, najčešći uzrok ektremne ljubomore je nedovoljno samopouzdanje. Psihijatar Volfgang Kriger smatra, zato, potpunu zavisnost od partnera najvećom pretnjom i kaže: 'Ni u kom slučaju partner ili partnerka ne smeju biti osa oko koje se sve vrti u životu, a zanemaruju se prijatelji, posao, hobi'.
Takođe, opasno je potiskivati osećanja. Naime, svaki čovek mora sam da izađe na kraj sa svojom ljubomorom, birajući pri tom hoće li svoju patnju prikriti i potiskivati, ili je otvoreno pokazati i tako je iživeti. Esejista Leopold Fon Vize je na jednom mestu zapisao da postoje dve vrste samosavlađivanja: ono koje čoveka koje uzdiže, i ono koje ga unižava. Nasilno potiskivanje ljubomore svakako je ova druga, ubilačka vrsta samosavlađivanja.

Tu je, najzad, i ono neizbežno pitanje: 'Može li se voleti bez ljubomore'?

Gore navedeni profesor Kriger odgovara: 'Osoba koja ne poznaje osećaj ljubomore isto je tako neurotična kao i preterano ljubomorna osoba. Mnogi potiskuju to osećanje, čak i kada im je veza ozbiljno ugrožena. Njihov emotivni život je zakržljao, jer oni ne očekuju više od ljubavi mnogo, osim da ne budu ponovo povređeni'.
To je, uostalom, uvideo i Mrkuze, koji kaže: 'Kada sebi namećemo zapovesti ili zabrane koje se protive našoj istinskoj prirodi, mi sebi mnogo više štetimo nego što koristimo. A naša prava priroda je, u stvari, da onda kada volimo budemo i ljubomorni i da se ne stidimo tog osećanja. Međutim, i u jednom i u drugom treba imati razumnu meru. U tome je, izgleda, sva logika'. Tako jednostavno, ali ponekad i toliko komplikovano...